четвртак, 24. новембар 2011.

О ПД "Озрен - Краљица 883" Петрово у књизи М. Томића



* Из књиге:
Младен Томић, Општина Петрово: прошлост и садашњост, Штампа, Добој, 2003.


ПЛАНИНАРИ

Активност планинара везана је за Планинарски дом на Краљици. По завршетку објекта на Краљици остао је дио грађевинског материјала. Из Тузле крајем 1958. године долазе двојица судија окружног суда, Младен Табаковић, родом из Невесиња и Асим Виђе, родом из Требиња. Планирају изградњу планинарског дома који би био 150 метара од објекта Краљице. Од тадашње поште из Београда успјели су добити остатак грађевинског материјала. На иницијативу домара објекта, Његомира Алексића, ангажован је мајстор из Каменице Никола Јокић са синовима Костом и Томом. Кренуло се са радовима на дому димензија 8 x 6 метара, у планинском стилу. Покривање јеловом шиндром окончано је 1959. године.
Велики допринос на изградњи и опремању планинарског дома дао је Милован Моћић звани Моћо. Вјешто је користио своје пријатељство са Тодором Вујасиновићем.
Долазећи у ове крајеве Тошо би често походио Краљицу јашући оседланог коња, а коначиште је био планинарски дом.
Планинари из свих крајева Југославије долазили су и коначили у дому дивећи се погледу који допире до Саве и војвођанске равнице.
Крајем 1977. године планинари из Планинарског друштва "Коњух" Тузла почеше размишљати о градњи већег дома. Иницијатори су били пројектант Милан Георгијевић, инжињери Љупко Којић, Зоран Милићевић, Сидонија Жижак и њен брат Ивица. Кренуло се са изградњом великог планинарског дома који се заврши 1981. године. Мирку Алексићу, домару на објекту Краљица, додијелише у знак захвалности за сарадњу и развој планинарства, златну значку са плакетом. Планинари су опсиједали Озрен, јер су поред предивних предјела имали на располагању изузетне планинарске домове. Све је то трајало до несретног рата који прекину све планинарске активности.
Током бомбардовања 30. августа 1995. године и 7. септембра исте године од стране НАТО-а, домови нису директно погођени али су у великој мјери оштећени. Бошко Васић из Какмужа био  је иницијатор оснивања планинарског друштва на општини Петрово. Током 2000. године вршене су припреме а 2.12.2000. године први планинари на челу са Бошком Васићем, Мирком Алексићем, Јовом Николићем, Љупком Којићем, Озреном Алексићем и Радојком Лучић, првом женом планинарем са овог краја, попеше се до Краљице. На Краљици су се истога дана нашли и планинари из Планинарског друштва "Коњух" Тузла са предсједником Борисом Љубићем. Понудили су сарадњу како би планинари из Петрова били под окриљем Планинарског друштва      "Коњух". Предложени план није прихваћен и креће се са активностима на одржавању Оснивачке скупштине Планинарског друштва "Озрен - Краљица 883" Петрово. На Теодорову суботу 3.3.2001. године у хотелу Калуђерица, одржана је Скупштина на којој су се нашли и предсједник Планинарског савеза Републике Српске Душко Блажић и Драго Личина. За предсједника је изабран Јово Николић а за потпредсједника Љупко Којић.
Послије Оснивачке скупштине друштва организовано се изашло на Краљицу, гдје је дошло до конкретних договора како обезбиједити опрему за планинарски дом и како зауставити његово пропадање. Договори су уродили плодом и из дана у дан објекат се доводи у боље стање. Планинара је све више а радује чињеница да се и млађи укључују у друштво како би што више времена провели у природи. Планинарско друштво "Озрен - Краљица 883" активно ради. У наредном периоду очекивати је њихове изласке не само на висове Озрена већ и на друге висове наших планина, што су појединци из друштва и учинили одлазећи на Маглић 2001. године.

среда, 2. новембар 2011.

О ОРЛУ КРСТАШУ

Изабрао: Миломир Васић

Извор:
Милорад Васовић, Путовања и сећања једног географа, 1. изд., Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

* Наслов: Кањоном Драге - километар на сат

(...)
Тада се огласе и становници кањона: дивокозе, срне и други господари планинских врлети размиле се на све стране, страхујући за свој пород једино од грабљивих орлова - крсташа. А те господаре неба и кањонских амбиса овако описује неуморни планинар, фотограф и географ Данило Кнежевић:
"Између тих стијена с времена на вријеме прелети орао крсташ у потрази за храном. На овим стијенама су гнијезда... изузетно лијепих и сурових орлова. У лову на јарад дивокоза, ланад од срна или зечеве орао крсташ "кевће" као ловачки кер, док женка негде на грани бора пажљиво осматра околину и спрема се да мужјаку притекне у помоћ. Неки примјерци ових орлова при лету у распону крила достижу два метра. Имају јако изражену црну боју, ноге са оштрим канџама а кљун врло чврст истиче се упадљиво жутом бојом. У лету на доњој површини крила примећују се двије изразито бијеле пјеге које имају сличност са крстом, због чега му је народ дао име орао крсташ... Некада су кањоном Драге и планином Љубишњом крстарили чопори дивокоза и срна... последњих година све их је мање пошто криволовство све више узима маха, па је ова дивљач у наглом опадању..."