Жеђ на планини

Пише: Миломир Васић

Колико смо се пута задесили у планини осјећајући потребу за водом, а ње тада нажалост нема. Углавном се то заврши на неким подношљивим потребама, али понекад то може да буде огроман проблем. Често смо у посјети нашим кречњачким планинама гдје већина падавина отиче подземно, тако да поред релативно велике количине падавина можемо имати праву "Сахару". Заступник сам тезе да увијек треба имати већу количину воде у нашим флашицама јер никада не знамо да ли ћемо имати проблем око жеђи у планини. Такође сваки извор искористим да се напијем воде и допуним своје флашице. Искуство је показало да сам потпуно у праву. Међутим и поред свега, два пута сам запао у мало тежу варијанту дехидратације.

Први пута је то било на Мон Блану (4810 мнв), 2006. године. Десило се то при спуштању са планине. Заиста ми је тада било тешко да изнесем сву потребну количину воде. А вода се при овом напору и условима изузетно тражи. У посљедњем дому при успону продаја воде је екстра профит за домаћине, јер је вода тражена, а цијена изузетно велика. Ја сам се уздао у отапање снијега и леда на примусу. И добро ме је то служило при успону, врло споро иде на тој висини али се успјело. Али због лоше испланиране експедиције једноставно се при силаску није имало времена за то. Баш нешто нисам имао новца да купујем воду у дому, тако да сам се поуздао у свој организам. И тако је силазак био буквално без воде, једва сам чекао да дођем до мјеста гдје се ледници отапају, гдје настаје сочница (вода настала топљењем ледника). Прије тога сам покушао да се ослоним на стављање снијега у флашицу и држањем флашице близу тијела да се тај снијег отопи. Међутим и то слабо помаже, времена није било, а и та вода од снијега тешко утоли жеђ. Стављање снијега у уста је такође без неког ефекта. Тада човјек ни не размишља колико та вода може бити загађена. Погубност људске цивилизације се види и на ледницима Мон Блана који умјесто да буду бијели постали су црни. Алпи су баријера за много шта, па тако јадни сакупљају и полутанте које људска цивилизација избацује у ваздух. Ослонио сам се на психу и покушао да не размишљам превише о жеђи. Долазак до сочнице је био рај и у потпуности оправдава овај свој назив. Времена за процјеђивање није било, убацило се тада и каменчића али се преживило. Стигло се у посљедњем моменту на задњи воз којим се спушта са планине до жичаре и на крају цивилизације.

Други случај је прошлогодишњи успон на Кајмакчалан (2521 мнв). Рекло би се безазлена је та планина Ниџе на први поглед, путем се добрим теренским возилом може стићи до врха. Али оно што примјећујем је велика изолованост. За силазак са планине бирамо један алтернативни правац који иде самом границом између Македоније и Грчке, пролазећи зараслим стазама поред напуштених караула. Упадамо у један ја бих рекао прашумски дио, са огорелим порушеним стаблима и вегетацијом преко главе, тада случајно стајем на осињак и доживљавамо невјероватан напад од крајње дивљих оса. Примам велики број убода нарочито у главу, у тој борби испадају ми двије керамичке флашице са водом из ранца и остављам један планинарски штап. То све вјероватно и сада почива на планини Ниџе јер чисто сумњам да ће неко проћи поред њих да их покупи. Срећом недалеко од мјеста напада сасвим случајно сам набасао на неки мали ток воде, вјероватно од неког извора. То ми помаже да добро наквасим главу, али даљи силазак настављам без воде. По флашице да се вратим нисам ни помислио, једва сам чекао да изађем из ове дивљине. Даљи силазак до цивилизације је био крајње болан, жеђ је јачала, а глава пуцала од убода и жаока које сам вадио из главе. Али ето срећно се заврши и кајмакчаланска мука. Често мислим о смрти од оса која би ме сигурно задесила да сам био алергичан и ово је још једно упозорење да не постоје безазлене планине и да свака ситуација на планини може бити опасна и у крајњем смртоносна. На крају сам све ово доживио као божју вољу да барем мало осјетим муку коју су доживјели наши борци из Првог свјетског рата на овој планини, славни солунци међу којима је био и мој прадјед Ђорђе.

Кроз ове доживљене случајеве дехидратације углавном сам био у друштву, нисам то пролазио сам. Са водом су имали исти проблем сви чланови екипе тако да није било могућности да се од некога тражи вода. То је већ и посебно питање, увијек се треба довољно обезбједити водом и избјегавати тражење воде од другог планинара, осим у тежим случајевима или када неко баш има вишка воде. Вода је уопште у животу човјека светиња, нарочито то дође до изражаја у планини гдје може бити најдрагоцјенија ствар.

И завршавам са једном од омиљених изрека: "оно што те не убије то те ојача"!


Као додатак теми ево и један текст из књиге Natali Endžier, Žena: intimna geografija, NNK Internacional, Beograd, 2010. Str. 236, 237. Текст третира жеђ, додуше не кроз планинарење али може послужити.

"Кад је ниво воде и соли у телу низак, реакција је бурна, јер смо сви ми некада пливали по сланој води како бисмо преживели. Међу реакцијама је активација надбубрежних жлезда, које излучују стероидне хормоне као што је алдостерон. Ово је практичан хормон који тражи да се надокнаде танке залихе - на пример, реапсорбујући со из урина или желудачног сока, не би ли је вратио течности између ћелија. Алдостерон се инфилтрира и у мозак, где подстиче активност неуропептида под именом ангиотензин. Заузврат, неуропептид подстиче путању жеђи у мозгу. Осећате жеђ. Имате потребу да попијете нешто. Тај се осећај обично лако смирује, тако што попијете чашу воде и надбубрежне жлезде и центар за жеђ се смире. Но, уколико вам је потреба за течношћу и натријумом неуобичајено висока, као што јесте током дојења, на пример, бићете преплављени алдостероном, уносећи редовно воду и со. Хронично ћете умирати од жеђи, питајући се да ли је река довољна да вам утоли жеђ и волећете слану храну као никада пре.
Емоција је информација. То је сигнал за потребу, тренутни пропуст у систему који се интерно одржава, начин на који тело охрабрује или обесхрабрује понашања, у нади да ће се испунити потреба и повратити равнотежа. Обично не размишљамо о жеђи као о емоцији, али она то јесте, емоција у међућелијском простору тела. Као емоција, жеђ може бити превазиђена или гурнута у страну јачим захтевима. Ако трчите маратон по врућини и жедни сте, можда ћете пре игнорисати жељу него губити драгоцено време на застајање како бисте отежали желудац течношћу. Паника може изазвати енормну жеђ, делимично због активности надбубрежних жлезда, која иде раме уз раме са страхом и ослобађа проток ангиотензина у мозгу, али паника вам такође може стегнути грло и желудац, због чега ће вам сама помисао на пиће бити одвратна. Али ту потребу не можете довека игнорисати - недељу дана и умирете од дехидратације. Синергијски утицај неуропептида и стероидних хормона на понашање тела и унос течности је, дакле, прилично екстреман. Што дуже одбијате да удовољите захтеву, да попијете чашу воде, надбубрежна жлезда је активнија и жеља постаје све више неподношљива. У неком тренутку, већ близу смрти, пићете било шта - отровну воду или морску воду, која је преслана за ваш систем."