О Краљици у књизи М. Томића

* Из књиге:

Младен Томић, Општина Петрово: прошлост и садашњост, Штампа, Добој, 2003.

КРАЉИЦА

Свјетионик Озрена, налази се на простору који обилује природним љепотама и за који је везан велики број легенди и догађаја који су били од судбоносног значаја за становништво овога краја. Налази се југоисточно од виса Острвице, са надморском висином од 883 метра. Легенда помиње краљевске дворе Константина и Јелене на локалитету Стог. Након освајања градине Стога од стране Турака, Константин и Јелена бјеже у средину Озрена да би спасили главе. Константин умире у селу Свињашница, засеоку Божићи. На брду Краљица, Турци су стигли и погубили Јелену. Од тог времена Краљица је симбол слободе, непресушно врело озренског бунта, пркоса и поноса.

Острвица са надморском висином од 918 метара на чијем врху се налази стуб висине 2,5 метара, који представља тригонометријску тачку, као и Краљица, до седамдесетих година прошлог стољећа била је окована стаблима црногорице и листопадне шуме. Неконтролисана сјеча довела је до нарушавања природног амбијента. Да несрећа буде већа, 2000. године, југоисточно од Краљице према ријеци Буковици, букнуо је шумски пожар који уништи оно што није уништила људска рука.

У амбијенту који окружује манастир Светог Николе, јамом звана Мегара, безброј потока, шпиљом која се из насеља Кречнице увлачи у дубине Краљице и још много прелијепих обиљежја, Краљица одолијева људској небризи.

У комплекс Краљице спадају Краљичина раван, Краљичин камен и Краљичина вода. За Краљичину воду је везана легенда по којој је краљица зажедњела, помоли се Мајци Божијој да јој отвори извор и да се окријепи студеном водицом. Краљица забоде у земљу преслицу, вода потече и како тада, тако и данас зове се Краљичина вода. То записа учитељ Т. Максимовић у часопису "Босанска вила".

Почетак градње објекта на Краљици под тадашњим називом УКТ станица, везан је за 1955. годину. Мирко Алексић, тада тринаестогодишњак, добро се сјећа тих дана. "Била је прва половина маја. Сједили смо поред противпожарне осматрачнице. Из правца Петровачке рудине угледасмо два јахача на коњима и са њима двојица пјешака. Касније сам их добро упознао, један је био Француз по имену Жак а други инжињер Радовић из Београда. Дођоше, извадише из бисага неке папире, размјерише једну површину 10 x 10 м, а другу 20 x 20 м. Ударише колчиће и на наше питање шта ће ту бити, рекоше да ће бити једна велика кућа из које ће се моћи разговарати и гледати читав свијет. Ми дјеца до тада нисмо ни чули за телевизију и телефон. Кад одоше, ја почупам колчиће и бацим низ стрмину према Одмаралишту. Што ми говоре о немогућим стварима."

Међутим, немогуће почиње да се претаче у стварност. Мјештани су копали темеље а у Одмаралиште, камионима марке "прага" и "чепел" довлачио се грађевински материјал. Мјештани га самарицама пребацују на Краљицу. Истовремено, инжињери су пројектовали пут уз Нарутке, изнад Врела, Долова, преко Бедема, Косице и Краљевца до врха Краљице. Извођач радова било је ГП "Крајина" Бања Лука. Руководству општине Петрово, на челу са Ђоком Шешлаком, предлажу изградњу пута удруженим средствима. Корист би била обострана. Предузеће не би морало ангажовати самарице а по завршетку радова општини би остао пут. Општинско руководство није прихватило понуђену варијанту изградње пута. Киша, снијег и велики успони нису омели самарице у пребацивању материјала до врха Краљице.

Године 1956. објекат је покривен, након чега крећу и занатски радови. Почетком 1957. године пуштен је први УКТ систем капацитета 120 канала на правцу Београд - Јагодина - Озрен - Козара - Сљеме - Загреб. Званичан завршетак радова био је у августу 1958. године. Свечаности је присуствовао Тодор Вујасиновић, уз велики број званица из свих крајева Југославије.

Са жељезничке станице Ново Петрово 1956. године, требало је пребацити тешку опрему. Подухвата се прихватају Цвијетин, Жарко и Симо Томић за тада незамисливих 120.000 динара. Томићи ангажују 11 пари најбољих волова, са добрим фурманима и продуженим колима жељезних осовина. Велики дио браварских радова за извођача радова обавио је познати мајстор из Какмужа Цвијетин Ристић - Ћето.

Августа мјесеца 1958. године, на Краљицу из Шапца долази мања војна формација авијатичарског рода. Командни кадар су подофицири Миле Пекић, Мишо Бајевић и Петроније Маринковић. Указала се потреба за монтирање уређаја који би пратили лет авиона на правцу Београд - Загреб. Опрема је пребачена војним камионима. Јединица се задржала на Краљици двије године, одакле је прекомандована у Кисељак код Сарајева.

Шездесетих година прошлог стољећа, почиње активна експлоатација шумског богатства око Краљице. Праве се прве бараке за раднике и штале за коње на Брезовој равни. Гради се пут према Брезицима и Зечијем крсту. Отварају се лагери за дрвну масу на Пресјеци, Бродовима и некадашњи Аустроугарски лагер подно Брезика и косе Збјегови. Садашње генерације вјероватно неће запамтити борове који су имали по 4 м кубна, а тада их је било у изобиљу.

На Краљици као домар 1967. године почиње радити Мирко Алексић који до дана данашњег остаде везан за тај објекат као за своју кућу. Убрзо је Шумско газдинство направило дионицу пута од Зечијег крста до зграде. До 1972. године на УКТ станици радила су и двојица техничара који одлазе у матично предузеће у Београд. На објекту остаје радити само домар Мирко са супругом Достаном, и двогодишњим сином Драганом. У јуну 1973. године гаси се магистрални УКТ систем на релацији Београд - Загреб, а 1974. године долази до примопредаје између предузећа Главни Телефон Београд и ПТТ Тузла. Објекат своју праву намјену добива јануара 1976. године када се монтира радио релејни систем новог типа РР уређаја на траси Тузла - Краљица - Влашић - Клокоте код Кисељака - Требевић - Сарајево. Набавку и одржавање новог РР система обављали су магистар електротехнике Божидар Јаначковић и инжињери Младен Виолић и Драган Живановић. Систем РР уређаја шведског Ериксона на правцу Тузла - Озрен - Грачаница и Тузла - Озрен - Сребреник, капацитета 360 и 120 канала, монтира се 1980. године. Поред наведене технике постојали су и репетитори Шумарства из Грачанице, Ватрогасне јединице сјевероисточне Босне, Шумарства Добој и Маглај. Краљица је блистала пуним сјајем.

Априла 1992. године долази до монтирања антенских стубова на Краљици на које су биле усмјерене поште у Тузли, Лукавцу и Турији одакле је требало да се покрију и села Пањик, Васиљевци, Мичијевићи, Катанићи, Ступари и Милино Село. Све пада у воду послије бруталних напада на резервисте ЈНА у Тузли гдје многи невини Озренци заувијек одоше са овога свијета.

Запосленим на Краљици почеше стизати пријетње и увреде преко радио веза од дојучерашњих колега. Из правца Влашића укинут је сигнал. Наредбу о гашењу уређаја на Краљици, 28. јула 1992. године доноси Ратни штаб на Озрену. Перо Алексић, који је од 23.8.1983. године био запослен на Краљици доноси наредбу у објекат. Уређаји су угашени.

На Краљици се од тада до 1995. године налазио мањи број војника на пословима везе. Објекат је од стране некадашњих радника чуван и чекало се вријеме мира да поново добије своју функцију. Моћна авијација НАТО пакта немилосрдно је бомбардовала мостове, релеје и све што живот значи у Републици Српској. 30. августа у 15 часова круг објекта напушта смјена војника. Војници нове смјене распакивали су своје ствари. Тачно у 15 часова и 15 минута зачули су се авиони. Са шест тешких бомби гађали су Краљицу. Прва бомба разнијела је велики базен а остале оштетише објекат. Сви су истрчали вани јер се очекивало да ће нељуди поново дејствовати. Везе су биле покидане, па је Слободан Милотић отишао до Одмаралишта и обавијестио да су на Краљици сви живи. На мјесто догађаја излазе војне старјешине и директор поште. Отвара се полемика да ли остати у објекту или га напустити.

Командни кадар имао је лошу процјену. Вјеровали су да подрумски простор може издржати ударе из ваздуха или су се надали да НАТО бомбардери неће поново изручити смртоносни товар. Наредба је да се објекат не напушта. Нажалост, у праву су били Мирко Алексић, Саша Миливојевић и Срето Радић који су напустили објекат 7. септембра негдје иза 11 часова. Послије ритуалног смртоносног лета, авиони око 17 часова и 30 минута отпочињу срамни чин убијања људи и рушења свјетионика Озрена - Краљице. Стижу спасилачке екипе, породице војника, родбина, пријатељи. Узалудно је било покретати вишетонски тешке бетонске платформе. Након неколико дана пронађена су тијела петорице настрадалих: Слободана Милотића из Калуђерице, рођен 1964. год; Мирка Тривуновића из Осиње, рођен 1958. год; Драгана Савановића из Добоја, рођен 1968. год; Свете Каишаревића из Кожуха, рођен 1958. год; Жељка Лукића из Чечаве, рођеног 1971. године.

Објекат на Краљици је уништен. У њега своје животе уградише петорица младих, чија ће свјетлост са новог свјетионика Озрена вјечно сијати и упозоравати млади нараштај на тешка времена битисања српског народа на Озрену. На мјесту страдања налази се споменик који представља сјећање на погинуле и опомену за будућа времена. Споменик је освештан на петогодишњицу страдања 7. септембра 2000. године. Иницијатор изградње споменика био је Мирко Алексић. Помоћ су пружиле породице страдалих, начелник општине Петрово Душан С. Милотић, синдикални руководиоци из Петрова и Добоја, Миленко Видаковић, Милош Божић, Миленко Станојевић, директор Телеком-а Душко Панић и други.

Потписан је Дејтонски споразум, дође мир, али Краљице више нема. У марту мјесецу 1996. године почињу радови на изградњи решеткастог антенског стуба за потребе Српске РТВ.

Направљен је антенски стуб висине 59 метара који доминира над овим просторима и подсјећа на бивши објекат. Од јуна 2002. године са Краљице се шаље сигнал Српске радио-телевизије. Убрзо је дошло до његовог гашења јер надлежне међународне институције нису дале одговарајућу дозволу. Да ли је то због чињенице да је у Републици Српској?