Многе војне, полицијске, специјалне јединице своју обуку завршавају и крунишу извођењем марша. То се врло често сматра и једним од најтежих дијелова обука. Тако је било и са Јединицом за специјалне операције (ЈСО - "Црвене беретке"). Ево како тај марш описује Милорад Улемек у књизи Револутион: између разума и срца, Галактика, Београд, 2010.
...
Дошао је крај "дрила". За његов завршетак био је предвиђен марш за "црвену беретку". То је био марш од педесет и једног километра, који је требало проћи "у цугу". Он је почињао изнад Врњачке Бање и завршавао се на Панчићевом врху. Марширало се под пуном ратном опремом, без панцира и шлема. У претходна четрдесет и четири дана, полазници су били доведени до завидног физичког нивоа. Али, код оваквих напора заиста је била потребна и чврста психа. Сада је била важнија психичка, него физичка спремност. При оваквим маршевима, иако се марширало у групи, свако је био сам. Појединац је морао да се избори са сваким километром.
Последње недеље имали су мали тест, који се звао "паклена недеља". То је била недеља надљудских напора, у којој се врло мало спавало и мало јело. Многи од полазника нису схватили због чега су те последње недеље у целу ту "причу" биле укључене екипе доктора и медицинског особља. Али су схватили, када су, трећег дана "паклене недеље", почели да падају и обзнањују се због напора и умора, којима су стално били изложени.
На дан марша било је јако хладно. Покрет је био заказан за три сата ујутро. Рачунали смо да ћемо на Панчићевом врху бити око четири сата поподне. Гледао сам кроз прозор своје собе како се постројавају. Били су умотани у капе и шалове. Згурени једни уз друге. Још сањиви, тек пробуђени и извучени из топлих кревета. Напољу је било осам испод нуле. Како је ово био први курс, на мени је било да их поведем на тај марш. Када сам се појавио пред стројем у маскирном шорцу и танкој маскирној кошуљи подврнутих рукава и ранцем нехатно пребаченим преко леђа, умало се нисам насмејао њиховој неверици. Гледали су у мене и трептали као да виде духа. На ногама сам имао чизме и чарапе подигнуте до колена. Више сам личио на Енглеза на сафарију, него на некога који је требало да поведе овај строј у фебруару на марш од педесет и једног километра ка Панчићевом врху.
Онда сам од њих тражио да се што више раскомоте, јер сам нешто знао што они нису знали. Наиме, десет дана пре овог марша, прошао сам пешице са десет инструктора целу трасу марша, терен који није био нимало лак. Стално смо се пењали уз брдо. Знао сам да ће ови полазници, овако натронтани, бити гола вода после само неколико пређених километара и зато сам тражио да се раскомоте што више.
Кренули смо. Газио сам на челу. Снег је шкрипао под мојим чизмама. Када је почело да свиће, већ смо били подобро "загризли" успон. Време као да нас је "погледало" и сунце је грануло. Колона у маршу је била дугачка. Повремено бих се окретао и гледао како се пара диже са свих полазника у колони.
До подне смо избили на асфалтни пут, који води ка Копаонику. Због дубине снега, једино смо и могли да се њиме крећемо. Око један сат је почело да се облачи, а након пола сата почела је мећава. Када смо прошли хотел "Путник", знао сам да нема ништа од Панчићевог врха. Није се видео ни прст пред оком. Нисам смео да се упустим у авантуру и да са ових сто педесет младих, мокрих и уморних људи кренем даље. Зато је марш морао да буде скраћен. По доласку пред војни објекат, ту су нас на паркингу чекали аутобуси. Мећава је била тако јака да нам није дозволила да обавимо церемонију "замене беретки". То смо обавили касније, када смо се спустили у Центар на Гочу, а то је значило да је за прву класу курс завршен. Тако је формиран први део Јединице.
...
...
Дошао је крај "дрила". За његов завршетак био је предвиђен марш за "црвену беретку". То је био марш од педесет и једног километра, који је требало проћи "у цугу". Он је почињао изнад Врњачке Бање и завршавао се на Панчићевом врху. Марширало се под пуном ратном опремом, без панцира и шлема. У претходна четрдесет и четири дана, полазници су били доведени до завидног физичког нивоа. Али, код оваквих напора заиста је била потребна и чврста психа. Сада је била важнија психичка, него физичка спремност. При оваквим маршевима, иако се марширало у групи, свако је био сам. Појединац је морао да се избори са сваким километром.
Последње недеље имали су мали тест, који се звао "паклена недеља". То је била недеља надљудских напора, у којој се врло мало спавало и мало јело. Многи од полазника нису схватили због чега су те последње недеље у целу ту "причу" биле укључене екипе доктора и медицинског особља. Али су схватили, када су, трећег дана "паклене недеље", почели да падају и обзнањују се због напора и умора, којима су стално били изложени.
На дан марша било је јако хладно. Покрет је био заказан за три сата ујутро. Рачунали смо да ћемо на Панчићевом врху бити око четири сата поподне. Гледао сам кроз прозор своје собе како се постројавају. Били су умотани у капе и шалове. Згурени једни уз друге. Још сањиви, тек пробуђени и извучени из топлих кревета. Напољу је било осам испод нуле. Како је ово био први курс, на мени је било да их поведем на тај марш. Када сам се појавио пред стројем у маскирном шорцу и танкој маскирној кошуљи подврнутих рукава и ранцем нехатно пребаченим преко леђа, умало се нисам насмејао њиховој неверици. Гледали су у мене и трептали као да виде духа. На ногама сам имао чизме и чарапе подигнуте до колена. Више сам личио на Енглеза на сафарију, него на некога који је требало да поведе овај строј у фебруару на марш од педесет и једног километра ка Панчићевом врху.
Онда сам од њих тражио да се што више раскомоте, јер сам нешто знао што они нису знали. Наиме, десет дана пре овог марша, прошао сам пешице са десет инструктора целу трасу марша, терен који није био нимало лак. Стално смо се пењали уз брдо. Знао сам да ће ови полазници, овако натронтани, бити гола вода после само неколико пређених километара и зато сам тражио да се раскомоте што више.
Кренули смо. Газио сам на челу. Снег је шкрипао под мојим чизмама. Када је почело да свиће, већ смо били подобро "загризли" успон. Време као да нас је "погледало" и сунце је грануло. Колона у маршу је била дугачка. Повремено бих се окретао и гледао како се пара диже са свих полазника у колони.
До подне смо избили на асфалтни пут, који води ка Копаонику. Због дубине снега, једино смо и могли да се њиме крећемо. Око један сат је почело да се облачи, а након пола сата почела је мећава. Када смо прошли хотел "Путник", знао сам да нема ништа од Панчићевог врха. Није се видео ни прст пред оком. Нисам смео да се упустим у авантуру и да са ових сто педесет младих, мокрих и уморних људи кренем даље. Зато је марш морао да буде скраћен. По доласку пред војни објекат, ту су нас на паркингу чекали аутобуси. Мећава је била тако јака да нам није дозволила да обавимо церемонију "замене беретки". То смо обавили касније, када смо се спустили у Центар на Гочу, а то је значило да је за прву класу курс завршен. Тако је формиран први део Јединице.
...
Нема коментара:
Постави коментар