Мала Клековача 1761 м/нвПише: Миломир Васић - Мики
Два члана планинарског друштва "Озрен - Краљица 883" Петрово, Миломир Васић - Мики и Мирослав Спасић - Тигар одлучују да дочекају међународну Нову годину на планини Клековачи. Био је то дочек, а слободно можемо рећи и планинарска акција у организацији Планинарског друштва "Чичак" Челинац и ПАК "Самит" Бања Лука. Пошто смо добри пријатељи са члановима ова два друштва рачунали смо да ће на овај начин и дочек бити одличан.
Искрено, ја већ дуже година нисам неки еуфорични љубитељ ових прослава, али када је искрснуо овакав позив тешко ми је било да одолим. Била је то понуда за дружење са пријатељима, добрим људима - планинарима, а и добро планинарење на привлачну Клековачу на којој до сада нисам био. Алтернатива ми је био пут Праг - Беч - Будимпешта, тачније дочек у Прагу. Убјеђен сам да је Клековача била бољи избор. Била је то прилика да се побјегне и од учмале урбанизације, задимљених угоститељских објеката и вјештачке атмосфере у њима.
Сам повод није толико ни био битан, важно је било дружење и планина. Ми Срби имамо и своју Нову годину 14. јануара која ми је много дража. А мало дубље када прочитамо нешто о тим датумима и календарима доћи ћемо до тога да до сада није урађен ни један тачан календар. Тако да се не треба превише оптерећивати датумима јулијанског или грегоријанског календара. Наш велики научник Милутин Миланковић је урадио најпрецизнији календар, али пошто је био Србин, католичко-протестантски Запад тај календар никако није могао да прихвати. Ипак морамо се мјерити по неком календару па тако ћу споменути и неке датуме овдје.
И тако, кренусмо ја и Тигар ка Клековачи 30. децембра 2010. године, у 23:15 из Петрова. До Добоја нас је на воз довезао Бошко Васић. У Добоју чекамо воз уз разговор са музичарем из Драгаловаца, који чека исти брзи воз којим и ми идемо. Пошто је у питању Тигров колега имали су доста заједничке приче, пречешљали су читаву нашу музичку сцену. У Бања Луку стижемо 31. децембра око три часа иза поноћи. Одлучујемо се да прегурамо два часа вишка у станичној згради. Очекивао сам да ће бити неко гријање у овој згради, међутим ништа од тога. Ипак ово стање не приличи једном граду као што је Бања Лука. Такође у ово глуво доба на станици и у њеној близини не ради ни једна кафана до 6 часова. И то је показатељ у којој се кризи налази наш жељезнички превоз. Нема превише тих ноћних линија тако да нема ни економске исплативости у и око станице. Данас скоро свако има властити аутомобил, све је мање људи и организација које путују, нарочито возом. Отворили су нам границе, имамо међународне линије али што је најгоре новца, а ни жеље нема. Заиста је неизвјесна будућност овог саобраћаја код нас. Лежимо тако у хладној згради на клупама са размакнутим летвицама и Тигар долази до закључка да би нам у овој ситуацији боље одговарало да летвице нису размакнуте јер између њих струји хладан ваздух. Ја размишљам о самој згради, непотребној њеној висини што је проблем код гријања, хладним "модерним" материјалима у њој: жељезу, стаклу и мермеру. Тако је то са модерним, увијек је некако хладно. Долази ми у мисли жељезничка станица у Москви, када сам чекао воз за Санкт Петербург, станица гдје имају посебне, топле просторије са креветима за спавање. Далеко смо ми од тих потреба и тог стандарда. И тако ја у мислима, а Тигар је у својој врећи успио и заспати, пребисмо та нека два часа, морам признати брзо прођоше с обзиром на услове.
У 6 часова стижемо на мјесто окупљања у центру, затичемо Ранку, а касније пристижу и остали. Екипа се окупила, Чики пали комби и правац преко Мањаче ка западу. Чики даје све напоре да нас извуче што ближе планинарском дому. Услови и пут врло тешки. Ипак успјевамо изаћи близу дома уз жртву звану ауспух, који је отпао. Планинарски дом се налази на 1560 м/нв, у врло лијепом амбијенту, а и самој грађевини ништа не недостаје. Дом је у власништву Планинарско-скијашког удружења "Славко Дешић" Дрвар. И ето нађосмо се на територији општине Дрвар, а сам дом касније кроз позитивну зезанцију доби назив "ДискоКлека".
Након смјештаја, вруће чорбе и лаганог загријавања за прославу, дође и вријеме за успон на Велику Клековачу 1962 м/нв. Клековача је иначе наша највисочија планина у западним крајевима. Успон је планиран тако да тачно у поноћ будемо на самом врху. Чики је поставио одличан темпо, па смо то и испоштовали, тако да нисмо морали да се смрзавамо на врху чекајући поноћ. Најбоље жеље пожелисмо на самом врху Клековаче. Након стандардних планинарских ритуала на врху силазимо у "ДискоКлеку" гдје се наставља славље. Ујутро 1.1.2011. г. без неког јаког мамурлука (јер планина лијечи све болести, па тако и ову) крећемо ка врху Мала Клековача 1761 м/нв. Али ипак није могло без шале, па настаде и термин "мамуријални успон". Вријеме фантастично. Успјешно излазимо на врх, мало нас шиба јачи вјетар па се не задржавамо превише дуго. По повратку у дом поново дружење уз одличну свирку Драгана Кузмановића - Чикија на акустичној гитари.
Сутрадан, 2.1.2011. г. крећемо ка Бањалуци уз предивне утиске са незаборавне новогодишње планинарске акције. Све то је успјело захваљујући добром друштву у саставу: Чики, Мики, Тигар, Данка, Драган, Зуба, Биља, Жељка, Ранка, Љубо, Бојан и Владо. Значи нас 12 из планинарских друштава: "Чичак" Челинац, "Самит" Бања Лука, "Озрен - Краљица 883" Петрово, "Видик" Мркоњић Град, "Козара" Бања Лука и "Славко Дешић" Дрвар. У повратку без проблема стигосмо у Бања Луку, гдје се опростисмо до наредне акције. Ја и Тигар настависмо путешествије до нашег Озрена са Жељезницама Републике Српске. У Бања Луци нам се створило слободно вријеме до воза, тј неких 5 часова. Нашли смо се са мојим пријатељем Мирком, затим се нашао и Француз и проведосмо то вријеме обилазећи квалитетне бањалучке локале, уз добру цугу и музикицу уживо.
У Добоју нам се воз поклопи са нашим возом за Петрово и тако у раним јутарњим часовима стигосмо кући 3.1.2011. г. Акција је успјешно окончана, прави дочек Нове године на планинарски начин. Био је то иначе први дочек Нове године послије рата у планинарском дому на Клековачи, по информацијима одличног домара Љубе. И надамо се да ћемо у овој 2011. години провести што више времена у планини, а и да се међу планинарским друштвима рашири дочек Нове године у планинарском стилу.
Искрено, ја већ дуже година нисам неки еуфорични љубитељ ових прослава, али када је искрснуо овакав позив тешко ми је било да одолим. Била је то понуда за дружење са пријатељима, добрим људима - планинарима, а и добро планинарење на привлачну Клековачу на којој до сада нисам био. Алтернатива ми је био пут Праг - Беч - Будимпешта, тачније дочек у Прагу. Убјеђен сам да је Клековача била бољи избор. Била је то прилика да се побјегне и од учмале урбанизације, задимљених угоститељских објеката и вјештачке атмосфере у њима.
Сам повод није толико ни био битан, важно је било дружење и планина. Ми Срби имамо и своју Нову годину 14. јануара која ми је много дража. А мало дубље када прочитамо нешто о тим датумима и календарима доћи ћемо до тога да до сада није урађен ни један тачан календар. Тако да се не треба превише оптерећивати датумима јулијанског или грегоријанског календара. Наш велики научник Милутин Миланковић је урадио најпрецизнији календар, али пошто је био Србин, католичко-протестантски Запад тај календар никако није могао да прихвати. Ипак морамо се мјерити по неком календару па тако ћу споменути и неке датуме овдје.
И тако, кренусмо ја и Тигар ка Клековачи 30. децембра 2010. године, у 23:15 из Петрова. До Добоја нас је на воз довезао Бошко Васић. У Добоју чекамо воз уз разговор са музичарем из Драгаловаца, који чека исти брзи воз којим и ми идемо. Пошто је у питању Тигров колега имали су доста заједничке приче, пречешљали су читаву нашу музичку сцену. У Бања Луку стижемо 31. децембра око три часа иза поноћи. Одлучујемо се да прегурамо два часа вишка у станичној згради. Очекивао сам да ће бити неко гријање у овој згради, међутим ништа од тога. Ипак ово стање не приличи једном граду као што је Бања Лука. Такође у ово глуво доба на станици и у њеној близини не ради ни једна кафана до 6 часова. И то је показатељ у којој се кризи налази наш жељезнички превоз. Нема превише тих ноћних линија тако да нема ни економске исплативости у и око станице. Данас скоро свако има властити аутомобил, све је мање људи и организација које путују, нарочито возом. Отворили су нам границе, имамо међународне линије али што је најгоре новца, а ни жеље нема. Заиста је неизвјесна будућност овог саобраћаја код нас. Лежимо тако у хладној згради на клупама са размакнутим летвицама и Тигар долази до закључка да би нам у овој ситуацији боље одговарало да летвице нису размакнуте јер између њих струји хладан ваздух. Ја размишљам о самој згради, непотребној њеној висини што је проблем код гријања, хладним "модерним" материјалима у њој: жељезу, стаклу и мермеру. Тако је то са модерним, увијек је некако хладно. Долази ми у мисли жељезничка станица у Москви, када сам чекао воз за Санкт Петербург, станица гдје имају посебне, топле просторије са креветима за спавање. Далеко смо ми од тих потреба и тог стандарда. И тако ја у мислима, а Тигар је у својој врећи успио и заспати, пребисмо та нека два часа, морам признати брзо прођоше с обзиром на услове.
У 6 часова стижемо на мјесто окупљања у центру, затичемо Ранку, а касније пристижу и остали. Екипа се окупила, Чики пали комби и правац преко Мањаче ка западу. Чики даје све напоре да нас извуче што ближе планинарском дому. Услови и пут врло тешки. Ипак успјевамо изаћи близу дома уз жртву звану ауспух, који је отпао. Планинарски дом се налази на 1560 м/нв, у врло лијепом амбијенту, а и самој грађевини ништа не недостаје. Дом је у власништву Планинарско-скијашког удружења "Славко Дешић" Дрвар. И ето нађосмо се на територији општине Дрвар, а сам дом касније кроз позитивну зезанцију доби назив "ДискоКлека".
Након смјештаја, вруће чорбе и лаганог загријавања за прославу, дође и вријеме за успон на Велику Клековачу 1962 м/нв. Клековача је иначе наша највисочија планина у западним крајевима. Успон је планиран тако да тачно у поноћ будемо на самом врху. Чики је поставио одличан темпо, па смо то и испоштовали, тако да нисмо морали да се смрзавамо на врху чекајући поноћ. Најбоље жеље пожелисмо на самом врху Клековаче. Након стандардних планинарских ритуала на врху силазимо у "ДискоКлеку" гдје се наставља славље. Ујутро 1.1.2011. г. без неког јаког мамурлука (јер планина лијечи све болести, па тако и ову) крећемо ка врху Мала Клековача 1761 м/нв. Али ипак није могло без шале, па настаде и термин "мамуријални успон". Вријеме фантастично. Успјешно излазимо на врх, мало нас шиба јачи вјетар па се не задржавамо превише дуго. По повратку у дом поново дружење уз одличну свирку Драгана Кузмановића - Чикија на акустичној гитари.
Сутрадан, 2.1.2011. г. крећемо ка Бањалуци уз предивне утиске са незаборавне новогодишње планинарске акције. Све то је успјело захваљујући добром друштву у саставу: Чики, Мики, Тигар, Данка, Драган, Зуба, Биља, Жељка, Ранка, Љубо, Бојан и Владо. Значи нас 12 из планинарских друштава: "Чичак" Челинац, "Самит" Бања Лука, "Озрен - Краљица 883" Петрово, "Видик" Мркоњић Град, "Козара" Бања Лука и "Славко Дешић" Дрвар. У повратку без проблема стигосмо у Бања Луку, гдје се опростисмо до наредне акције. Ја и Тигар настависмо путешествије до нашег Озрена са Жељезницама Републике Српске. У Бања Луци нам се створило слободно вријеме до воза, тј неких 5 часова. Нашли смо се са мојим пријатељем Мирком, затим се нашао и Француз и проведосмо то вријеме обилазећи квалитетне бањалучке локале, уз добру цугу и музикицу уживо.
У Добоју нам се воз поклопи са нашим возом за Петрово и тако у раним јутарњим часовима стигосмо кући 3.1.2011. г. Акција је успјешно окончана, прави дочек Нове године на планинарски начин. Био је то иначе први дочек Нове године послије рата у планинарском дому на Клековачи, по информацијима одличног домара Љубе. И надамо се да ћемо у овој 2011. години провести што више времена у планини, а и да се међу планинарским друштвима рашири дочек Нове године у планинарском стилу.
Нема коментара:
Постави коментар