Марш за "црвену беретку"

Многе војне, полицијске, специјалне јединице своју обуку завршавају и крунишу извођењем марша. То се врло често сматра и једним од најтежих дијелова обука. Тако је било и са Јединицом за специјалне операције (ЈСО - "Црвене беретке"). Ево како тај марш описује Милорад Улемек у књизи Револутион: између разума и срца, Галактика, Београд, 2010.

...
Дошао је крај "дрила". За његов завршетак био је предвиђен марш за "црвену беретку". То је био марш од педесет и једног километра, који је требало проћи "у цугу". Он је почињао изнад Врњачке Бање и завршавао се на Панчићевом врху. Марширало се под пуном ратном опремом, без панцира и шлема. У претходна четрдесет и четири дана, полазници су били доведени до завидног физичког нивоа. Али, код оваквих напора заиста је била потребна и чврста психа. Сада је била важнија психичка, него физичка спремност. При оваквим маршевима, иако се марширало у групи, свако је био сам. Појединац је морао да се избори са сваким километром.
Последње недеље имали су мали тест, који се звао "паклена недеља". То је била недеља надљудских напора, у којој се врло мало спавало и мало јело. Многи од полазника нису схватили због чега су те последње недеље у целу ту "причу" биле укључене екипе доктора и медицинског особља. Али су схватили, када су, трећег дана "паклене недеље", почели да падају и обзнањују се због напора и умора, којима су стално били изложени.
На дан марша било је јако хладно. Покрет је био заказан за три сата ујутро. Рачунали смо да ћемо на Панчићевом врху бити око четири сата поподне. Гледао сам кроз прозор своје собе како се постројавају. Били су умотани у капе и шалове. Згурени једни уз друге. Још сањиви, тек пробуђени и извучени из топлих кревета. Напољу је било осам испод нуле. Како је ово био први курс, на мени је било да их поведем на тај марш. Када сам се појавио пред стројем у маскирном шорцу и танкој маскирној кошуљи подврнутих рукава и ранцем нехатно пребаченим преко леђа, умало се нисам насмејао њиховој неверици. Гледали су у мене и трептали као да виде духа. На ногама сам имао чизме и чарапе подигнуте до колена. Више сам личио на Енглеза на сафарију, него на некога који је требало да поведе овај строј у фебруару на марш од педесет и једног километра ка Панчићевом врху.
Онда сам од њих тражио да се што више раскомоте, јер сам нешто знао што они нису знали. Наиме, десет дана пре овог марша, прошао сам пешице са десет инструктора целу трасу марша, терен који није био нимало лак. Стално смо се пењали уз брдо. Знао сам да ће ови полазници, овако натронтани, бити гола вода после само неколико пређених километара и зато сам тражио да се раскомоте што више.
Кренули смо. Газио сам на челу. Снег је шкрипао под мојим чизмама. Када је почело да свиће, већ смо били подобро "загризли" успон. Време као да нас је "погледало" и сунце је грануло. Колона у маршу је била дугачка. Повремено бих се окретао и гледао како се пара диже са свих полазника у колони.
До подне смо избили на асфалтни пут, који води ка Копаонику. Због дубине снега, једино смо и могли да се њиме крећемо. Око један сат је почело да се облачи, а након пола сата почела је мећава. Када смо прошли хотел "Путник", знао сам да нема ништа од Панчићевог врха. Није се видео ни прст пред оком. Нисам смео да се упустим у авантуру и да са ових сто педесет младих, мокрих и уморних људи кренем даље. Зато је марш морао да буде скраћен. По доласку пред војни објекат, ту су нас на паркингу чекали аутобуси. Мећава је била тако јака да нам није дозволила да обавимо церемонију "замене беретки". То смо обавили касније, када смо се спустили у Центар на Гочу, а то је значило да је за прву класу курс завршен. Тако је формиран први део Јединице.
...

Дужина средње стазе Озренског планинарског маратона

Пише: Миломир Васић

Дана 11.7. и 12.7.2009. године (Петровдан) Бошко Васић и Миломир Васић прешли су стазу Озренског планинарског маратона (стаза средњег маратона) бициклима и утврђене су следеће дужине на тој стази помоћу мјерача брзине и километраже на бициклу.

МАНАСТИР ОЗРЕН (СТАРТ) - ОРЛОВО ЈЕЗЕРО = 2,63 км
ОРЛОВО ЈЕЗЕРО - ШУМАРСКА КУЋА = 1,39 км
ШУМАРСКА КУЋА - ЛОВАЧКА КУЋА (ЛУЧИЦЕ) = 1,57 км
ЛОВАЧКА КУЋА (ЛУЧИЦЕ) - СКРЕТАЊЕ ЗА ПРЕСЈЕКУ = 1 км
СКРЕТАЊЕ ЗА ПРЕСЈЕКУ - ПРЕСЈЕКА (ЛОВАЧКИ ВАГОН) = 0,46 км
ПРЕСЈЕКА (ЛОВАЧКИ ВАГОН) - ЧЕСМА БОШКО ПЕТКОВИЋ ПЕЛА = 1,11 км
ЧЕСМА БОШКО ПЕТКОВИЋ ПЕЛА - МЕКАНОВА КУЋА = 0,71 км
МЕКАНОВА КУЋА - ИЗВОР КАМЕНИЦА = 4,98 км
ИЗВОР КАМЕНИЦА - ВЕЛИКА ОСТРАВИЦА = 2,2 км
ВЕЛИКА ОСТРАВИЦА - БРЕЗИЦИ (ПЧЕЛИЊАК ЖИВКОВИЋ) = 4,83 км
БРЕЗИЦИ (ПЧЕЛИЊАК ЖИВКОВИЋ) - ИЗВОР ПОД КРАЉИЦОМ = 2,94 км
ИЗВОР ПОД КРАЉИЦОМ - КРАЉИЦА = 0,96 км
КРАЉИЦА - МАНАСТИР ОЗРЕН (ЦИЉ) = 6,04 км

УКУПНА ДУЖИНА СТАЗЕ СРЕДЊЕГ МАРАТОНА: 30,82 км

Жеђ на планини

Пише: Миломир Васић

Колико смо се пута задесили у планини осјећајући потребу за водом, а ње тада нажалост нема. Углавном се то заврши на неким подношљивим потребама, али понекад то може да буде огроман проблем. Често смо у посјети нашим кречњачким планинама гдје већина падавина отиче подземно, тако да поред релативно велике количине падавина можемо имати праву "Сахару". Заступник сам тезе да увијек треба имати већу количину воде у нашим флашицама јер никада не знамо да ли ћемо имати проблем око жеђи у планини. Такође сваки извор искористим да се напијем воде и допуним своје флашице. Искуство је показало да сам потпуно у праву. Међутим и поред свега, два пута сам запао у мало тежу варијанту дехидратације.

Први пута је то било на Мон Блану (4810 мнв), 2006. године. Десило се то при спуштању са планине. Заиста ми је тада било тешко да изнесем сву потребну количину воде. А вода се при овом напору и условима изузетно тражи. У посљедњем дому при успону продаја воде је екстра профит за домаћине, јер је вода тражена, а цијена изузетно велика. Ја сам се уздао у отапање снијега и леда на примусу. И добро ме је то служило при успону, врло споро иде на тој висини али се успјело. Али због лоше испланиране експедиције једноставно се при силаску није имало времена за то. Баш нешто нисам имао новца да купујем воду у дому, тако да сам се поуздао у свој организам. И тако је силазак био буквално без воде, једва сам чекао да дођем до мјеста гдје се ледници отапају, гдје настаје сочница (вода настала топљењем ледника). Прије тога сам покушао да се ослоним на стављање снијега у флашицу и држањем флашице близу тијела да се тај снијег отопи. Међутим и то слабо помаже, времена није било, а и та вода од снијега тешко утоли жеђ. Стављање снијега у уста је такође без неког ефекта. Тада човјек ни не размишља колико та вода може бити загађена. Погубност људске цивилизације се види и на ледницима Мон Блана који умјесто да буду бијели постали су црни. Алпи су баријера за много шта, па тако јадни сакупљају и полутанте које људска цивилизација избацује у ваздух. Ослонио сам се на психу и покушао да не размишљам превише о жеђи. Долазак до сочнице је био рај и у потпуности оправдава овај свој назив. Времена за процјеђивање није било, убацило се тада и каменчића али се преживило. Стигло се у посљедњем моменту на задњи воз којим се спушта са планине до жичаре и на крају цивилизације.

Други случај је прошлогодишњи успон на Кајмакчалан (2521 мнв). Рекло би се безазлена је та планина Ниџе на први поглед, путем се добрим теренским возилом може стићи до врха. Али оно што примјећујем је велика изолованост. За силазак са планине бирамо један алтернативни правац који иде самом границом између Македоније и Грчке, пролазећи зараслим стазама поред напуштених караула. Упадамо у један ја бих рекао прашумски дио, са огорелим порушеним стаблима и вегетацијом преко главе, тада случајно стајем на осињак и доживљавамо невјероватан напад од крајње дивљих оса. Примам велики број убода нарочито у главу, у тој борби испадају ми двије керамичке флашице са водом из ранца и остављам један планинарски штап. То све вјероватно и сада почива на планини Ниџе јер чисто сумњам да ће неко проћи поред њих да их покупи. Срећом недалеко од мјеста напада сасвим случајно сам набасао на неки мали ток воде, вјероватно од неког извора. То ми помаже да добро наквасим главу, али даљи силазак настављам без воде. По флашице да се вратим нисам ни помислио, једва сам чекао да изађем из ове дивљине. Даљи силазак до цивилизације је био крајње болан, жеђ је јачала, а глава пуцала од убода и жаока које сам вадио из главе. Али ето срећно се заврши и кајмакчаланска мука. Често мислим о смрти од оса која би ме сигурно задесила да сам био алергичан и ово је још једно упозорење да не постоје безазлене планине и да свака ситуација на планини може бити опасна и у крајњем смртоносна. На крају сам све ово доживио као божју вољу да барем мало осјетим муку коју су доживјели наши борци из Првог свјетског рата на овој планини, славни солунци међу којима је био и мој прадјед Ђорђе.

Кроз ове доживљене случајеве дехидратације углавном сам био у друштву, нисам то пролазио сам. Са водом су имали исти проблем сви чланови екипе тако да није било могућности да се од некога тражи вода. То је већ и посебно питање, увијек се треба довољно обезбједити водом и избјегавати тражење воде од другог планинара, осим у тежим случајевима или када неко баш има вишка воде. Вода је уопште у животу човјека светиња, нарочито то дође до изражаја у планини гдје може бити најдрагоцјенија ствар.

И завршавам са једном од омиљених изрека: "оно што те не убије то те ојача"!


Као додатак теми ево и један текст из књиге Natali Endžier, Žena: intimna geografija, NNK Internacional, Beograd, 2010. Str. 236, 237. Текст третира жеђ, додуше не кроз планинарење али може послужити.

"Кад је ниво воде и соли у телу низак, реакција је бурна, јер смо сви ми некада пливали по сланој води како бисмо преживели. Међу реакцијама је активација надбубрежних жлезда, које излучују стероидне хормоне као што је алдостерон. Ово је практичан хормон који тражи да се надокнаде танке залихе - на пример, реапсорбујући со из урина или желудачног сока, не би ли је вратио течности између ћелија. Алдостерон се инфилтрира и у мозак, где подстиче активност неуропептида под именом ангиотензин. Заузврат, неуропептид подстиче путању жеђи у мозгу. Осећате жеђ. Имате потребу да попијете нешто. Тај се осећај обично лако смирује, тако што попијете чашу воде и надбубрежне жлезде и центар за жеђ се смире. Но, уколико вам је потреба за течношћу и натријумом неуобичајено висока, као што јесте током дојења, на пример, бићете преплављени алдостероном, уносећи редовно воду и со. Хронично ћете умирати од жеђи, питајући се да ли је река довољна да вам утоли жеђ и волећете слану храну као никада пре.
Емоција је информација. То је сигнал за потребу, тренутни пропуст у систему који се интерно одржава, начин на који тело охрабрује или обесхрабрује понашања, у нади да ће се испунити потреба и повратити равнотежа. Обично не размишљамо о жеђи као о емоцији, али она то јесте, емоција у међућелијском простору тела. Као емоција, жеђ може бити превазиђена или гурнута у страну јачим захтевима. Ако трчите маратон по врућини и жедни сте, можда ћете пре игнорисати жељу него губити драгоцено време на застајање како бисте отежали желудац течношћу. Паника може изазвати енормну жеђ, делимично због активности надбубрежних жлезда, која иде раме уз раме са страхом и ослобађа проток ангиотензина у мозгу, али паника вам такође може стегнути грло и желудац, због чега ће вам сама помисао на пиће бити одвратна. Али ту потребу не можете довека игнорисати - недељу дана и умирете од дехидратације. Синергијски утицај неуропептида и стероидних хормона на понашање тела и унос течности је, дакле, прилично екстреман. Што дуже одбијате да удовољите захтеву, да попијете чашу воде, надбубрежна жлезда је активнија и жеља постаје све више неподношљива. У неком тренутку, већ близу смрти, пићете било шта - отровну воду или морску воду, која је преслана за ваш систем."

Како СНСД "добија" у Петрову?

Стигао је и други политички чланак на овом блогу. Али прво да вам се захвалим на читању претходног који биљежи већ више од 100 посјета. Нарочито захваљујем за приватне и јавне поруке подршке. Надамо се да ће неко ове моје чланке дати и "општинарима" да то анализирају као што су до сада радили. Кажем дати, јер је њима тешко да дођу до овога. Ипак то они треба да имају у штампаној форми. Што се тиче руководилаца општине Петрово не вјерујем да неко од њих зна и упалити рачунар, а тек колико је дуг пут до интернета. Ово је прилика да људи размисле коме повјеравају своје гласове у 21. вијеку. Људима који су информатички неписмени. Услов за гласање треба да буде бар да политичар има активну електронску пошту коју он користи, а не секретарица, дјеца или већ ко, и профил на некој од друштвених мрежа, рецимо попут Фејсбука. Нарочито млади људи треба да воде рачуна о овоме.

Да пређем на ове протекле изборе. Прво треба да јасно разликујемо ове опште изборе од локалних. Нажалост предизборна кампања већине политичких странака, а нарочито СНСД-а је била у смјеру као да су локални избори. Разговора о уласку у НАТО и ЕУ скоро да није било, уставним промјенама исто тако, а причу о незапослености и пропалој економији нико ни да спомене. Па како да причају о томе када су они на власти. У овој земљи из бајке је све идеално. Ишло се опет са бандерама, асфалтом, мостићима, запошљавањем чистачица... Асфалт - специјални предизборни догађај којим се још увијек бавимо, нешто што је мој отац прије неколико десетина година завршио у свом селу, асфалтирајући скоро све засеоке. Они се још тиме баве. Код нас нажалост нисмо примјетили ни то сада. Тако да за разлику од ранијих избора није било никаквих радова. До сада се бар нешто радило пред изборе, сада ни тога није било. Примјењена је једна друга стратегија манипулације гласачима. Не можемо рећи да је нова јер је успјешно примјењена и на прошлим изборима. Та манипулација се укратко зове Жељезнице Републике Српске. Кампања је била јалова, стандардно су се лијепиле плакате и наравно скидале. Интересантно је било бесмислено качање црвених партијских застава по телефонским и струјним кабловима, једно циркуско кићење које је сигурно пуно коштало. Мислили смо да смо деведесетих почели да раскидамо са том срамном црвеном прошлошћу, али јест врага. Петокрака замјењена конспиративном црвеном ружом, све остало исто а по некима постало чак и горе. Те заставе су висиле пар сати и онда су мистично изосјецане. Једно обично расипање новца. Наравно активисти су из кашике булдождера вршили ово кићење, умјесто да тај булдождер послужи за чишћење канала и да тиме спријечимо будуће плавњење које нам сваке године приреди Спреча, паре бесмислено потрошене. Никакво чудо када њима располажу људи без идеја. Једини општински билборд, тачније од Туристичке организације је чинило се био добро искоришћен, међутим и то се показало лоше јер су се са њега смијали погрешни људи па је "фасово" неко црнило, вјероватно прерађено уље. То уље је симболизовало црнило које нам црвени донесоше и које ће изгледа још потрајати.
Када дотакох општинску тзв. туристичку организацију да се присјетим и тог конкурса на који сам се јављао. Наравно као географу, туризам ми је изузетно блиска област. Сви се на медијима упљуваше причом о туризму, а код нас ништа по том питању. Наравно ова институција није се могла повјерити мени јер је била намјењена кадру Социјалистичке партије, партији сателитчићу СНСД-а. Разлог највјероватније уступак на локалним изборима, гдје СП није доставила листу и тиме није учествовала на изборима. Ево још једног примјера како се добија посао на нашој општини. Конкурс се намјешта тако што се за директора те организације спустио до средње школе. Јер црвендаћима недостају факултети.
Да се вратим на ову изборну маниплуацију са Жељезницама РС. Фирма која грца у кредитима, дуговима, претрпана радницима, коју треба сви ми да испомажемо служи за одржавање тзв. социјалног мира у Републици Српској и наравно за добијање избора, нарочито у општинама Добој и Петрово. Наравно гладним народом је лако манипулисати, па се приступило "запошљавању" у ову фирму, углавном по страначкој припадности, а нарочито активности јер не могу ни сви чланови доћи до тог "нивоа". Тај ниво се зове запошљавање на мјесец-три па нога, након успјешно обављеног посла. Посао је био да се прикупи 100 имена и презимена, са бројем личне карте, телефонским бројем ради провјере који ће гласати за црвендаће и наравно одређеног кандидата. Интересантност ових избора, а ја сматрам тешком болешћу је прикупљање гласова за кандидате који живе у Добоју тј. другој општини. Сваки пута неки нови феномени се дешавају. То је можда довело и до унутарстраначког сукоба, али то нас не интересује. И тако поново се приступило тим секташким методама, методама страховлада, неко пописивање, нуђење лажних обећања. Ово пописивање је у сврху застрашивања, нарочито специјализовани производ СНСД-а јер људи и даље мисле да се зна ко за кога гласа. Манипулације су се дешавале и са пензионерима које у кабине уводе одређени за тај посао страначки ликови и гласају умјесто њих јер јадници се слабо сналазе са листима или имају слабији вид, и ко зна шта се све не примјењује да би се дошло до "народне воље". Ови избори ће остати упамћени по највећој до сада изреченој предизборној лажи код нас, а то да је у Петрову на митингу СНСД-а било 4000 људи, подсјећам да је на ове изборе укупно изашло преко 3000 људи са територије Општине, а ти "бројачи" никада нису видјели 4000 људи на једном мјесту који би иначе да су били затворили скоро све улице у Петрову.
На мене је снажан утисак за ове изборе оставила опсервација једног жељезничара. Који ме је ето видио на неком скромном летку А5 формата и питао шта ми треба то, тј. кандидатура. Каже, ја твога оца изузетно цјеним, сматрам га поштеним, много је урадио за своје село, шта ти радиш са тим лоповима. Одговор је врло тешко дати. Политика је толико омржена међу људима, згадили су се људима политичари, лажна обећања и тешко је причати о поштењу политичара. На срећу има и поштених људи у политици, и било је и на овим нашим листићима. Али такви скоро да немају шанси, јер странкама није у интересу да их изгурају, лопови су вјештији у давању "обећања", имају средства за манипулисање, народне паре за кампању... Научио сам да млад и поштен човјек тешко може успјети у политици, али то није разлог за предају. Е у том правцу је ишао и мој одговор том жељезничару, док је тих лопова на листама морамо се трудити да понудимо алтернативу људима. Док је њих надам се да ће бити и мене, јер поједине странке препознају вриједност и поштених људи. Те странке су углавном мале, са слабом инфраструктуром и такве људе не могу да изгурају.
Нажалост долази нам тежак период након ових избора, са Додиком некако ћемо можда и издржати али тежи ће нам бити ови "наши" локални додиковићи.

Црвени терор

Лијепо је доћи до сазнања како функционише општинска обавјештајна служба СНСД-а Петрово. Само морам признати нисам знао да је интернет толико под присмотром тих болесника, нарочито популарни Фејсбук. Долазило је раније до позивања у "биро" на ислеђивање некадашњих чланова ове секташке организације јер су се усудили да мало реалније сагледају општинску слику. То је било за њих јеретичко мишљење. Пошто је интернет изгледа постао мало јаче средство за борбу против лажи, ево и ја ћу се убудуће потрудити да га користим за те сврхе. Иако то већ дуже радим, сада ћу мало интензивирати ту своју активност. Можда и мене неко позове на ислеђивање. Када може Рајко Васић да пискара на свом блогу, може и још један Васић.

Повод за први текст је сазнање како је спријечен мој пријем за приправника у Административну службу општине Петрово кроз Пројекат Владе Републике Српске. Пошто сам остао један од ријетких на бироу ове мале општине, са високом стручном спремом (тачније 2 године висим на тој бесмисленој институцији), тешко ме је било избјећи код посљедњег пријема приправника. Али пошто код данашњег запошљавања не важе нормална правила, бирои за запошљавање су давно изгубили своју функцију, тако се и овдје то није гледало. Када је требао доћи ред за мој пријем, мој случај се нашао на столу "нашег" начелника. Међутим обавјештајци су већ имали мој досије који је стигао до чела странке и потурен начелнику који о свему томе одлучује. Гдје ћемо примити "тог малог" видите шта он пише на интернету. И наравно као и увијек братија је била сложна у обрачуну са неистомишљеницима, који нарушавају једнопартијски црвени терор.
Пошто је изгледа званична политика ове општинске администрације расељавање и ово мало младих становника наше општине, упуштају се у пријем људи који званично живе у Добоју. Тако је било и прошли пута, а и овај пута се десило исто. Врло мудро са њихове стране. Толико о борби за Озрен и Општину Петрово. Никакво чудо јер су многи у тој администрацији себи обезбједили станове у Добоју и једва чекају да напусте ову сиромашну општину, након наравно њене обимне пљачке од стране истих.

Избори су прошли тако да моја борба није у сврху неке кампање. Надам се да ћу бар мало народу отворити очи у наредном периоду. Нарочито се обраћам младим људима, коју су већ запали у ову пропаст или ће тек запасти овом промашеном политиком. Обраћам се и онима који себе сматрају нормалним да праве спискове и гласове прикупљају за људе из Добоја. Поставља се питање гдје ту нормалност. Ред је да се схвати да наша гузица није најважнија у читавој причи. Да нама никада неће бити добро ако је нашем комшији лоше. Ред је да постанемо морални, часни и слободни, а не дупеувлакачи, улизице, полтрони каквим нас прави ова општинска власт.

УЧЕСНИЦИ „ОЗРЕНСКОГ ПЛАНИНАРСКОГ МАРАТОНА 2010.“

Планинарска друштва

1. ПД „Борковац“ Рума ( Планинарско друштво )
2. ПЕД „Мајевица“ Бијељина ( Планинарско еколошко друштво )
3. ПД „Озрен – Краљица 883“ Петрово
4. ПД „Мањача“ Бања Лука
5. ПЕД „Столац“ Вишеград
6. ПЕД „Преслица“ Добој
7. ПД „Поштар - Телеком“ Бања Лука
8. ПД „Чичак“ Челинац
9. ПД „Видета“ Србац
10. ЕПД „Рисовац“ Лопаре ( Еколошко планинарско друштво )
11. ДПП „Липа“ Оџак ( Друштво поштовалаца природе )
12. ПД „Вук“ Добој
13. ПД „Вучији зуб“ Требиње
14. ПД „Козара“ Бања Лука
15. Клуб екстремних спортова Бановићи

Остале организације

16. Општина Петрово (Општинска управа)
17. ОИ „Хоризонт“ Смедеревска Паланка (Одред извиђача)
18. ОИ „Свети Никола“ Петрово (Одред извиђача)
19. ЕУФОР – „Лот тим“ Добој
20. ЖРС - А.Д. Добој
21. РТРС ( Новинари )
22. МУП – ЦЈБ Добој- јединица за подршку
23. КУД „Озрен“ Карановац
24. О.Ш. „Вук Караџић“ Петрово
25. О.Ш. „Свети Сава“ Какмуж
26. О.Ш. „Ђорђе Панзаловић“ Осиња
27. О.Ш. „Вук Стефановић Караџић“ Добој
28. СШЦ „Петрово“ Петрово
29. Саобраћајна и електротехничка школа Добој
30. Гимназија „Јован Дучић“ Добој
31. Медицинска школа Добој
32. ЏК „Озрен“ Петрово

Појединци

33. Мађарска (Сзегед, Будумпешта, Тура, Венирија)
34. Француска
35. Бугарска
36. Сремска Митровица
37. Добој
38. Бања Лука
39. Буковачке Чивчије
40. Општина Петрово (појединци)

Преузето са: http://www.ozrenskimaraton.rs.sr/

Планинарско друштво "Озрен - Краљица 883" Петрово већ од 2001. године постоји као регистрована организација. Нажалост до дана данашњег није имало свој амблем - знак препознавања. Ево сада је коначно урађен један приједлог који ће ићи на Управни одбор и званично усвајање. А онда долази израда заставе и мајица.

Ево и описа амблема:

Идеја: Миломир Васић, Какмуж
Дизајн: Игор Лале, Бијељина

Три врха у средини симболизују три најзначајнија озренска врха, с лијева на десно: Краљица, Велика Остравица и Гостиљ. Орлови су узети као симбол небеске висине, моћи, немањићког насљеђа озренскога краја (Манастир Озрен) и као дио нашег државног грба. Крајњи лијеви врх је наш најпопуларнији врх и заслужује круну, такође и назив врха асоцира на то и наравно круна је немањићка због познатог немањићког насљеђа. Наш највиши врх Озрена - Велика Остравица 918 м/нв је и иначе украшен заставом Републике Српске, а врх Гостиљ крстом. У подножју врха Краљица настаје наша најљепша планинска ријека Јадрина и она је уцртана на амблему. Ту су и симболи четинарске шуме којом је Озрен добрим дијелом прекривен. У подножју Краљице представљен је топографским знаком наш чувени манастир из 13. вијека, задужбина краља Драгутина Немањића (Манастир Светога Николе). Овај краљ је управљао нашим крајевима и отуда немањићко насљеђе и познат опис Озрена: "Озрен - света земља Немањића". У десном дијелу амблема је уцртан маркацијски знак наше најзначајније планинарске манифестације, Озренски планинарски маратон. Број 2001 означава годину оснивања друштва.